Еуђенио Монтале (итал. Eugenio Montale; Ђенова, 12. октобар 1896— Милано, 12. септембар 1981) је био италијански песник, највећи представник италијанског херметизма.
Поезијом лишеном сваке речитости изражава тегобу савременог човека у њему отуђеном свету. Главна дела: Сипине кости, Прилике,Олуја и друго, Сатура, Дневник 71. и 72. године, Свеска за четири године, Аутодафе, Лептир из Динара и друго. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1975. године.
Eugenio Montale, veliki italijanski, usamljenički pjesnik
XX stoljeća, u jednoj od svojih pjesničkih kritika, osjećajući da se odvojio od
savremenog života, je maštao o ljudskom “sastanku suprotnosti” do efekta: “Ja
sam se svjedočio o izvanrednom postignuću ljudskog mišljenja, koje je zaista
spektakularno i nespretno i iz kojeg proizlazi jedinstveni zakon univerzalne
vrijednosti, tj. za svaku ljudsku korist i napredak, postoji ograničenje koje
je neko slabljenje ili gubitak negdje drugo, u toj mjeri da ukupni iznos
ljudske sreće ostane isti kao i uvijek.” Montale dalje zaključuje: “Potpuno sam
uvjeren da čovjek ima tendenciju da uskoči u utopiju ovako ili onako. Da bi
umanjio tu svoju sklonost maštanju, čovjek bi mogao na kraju završiti kao jedna
vrsta koja je manje inteligentna i manje prikladna za Zemlju.”
Jidi MajiaEugenio Montale
Nema komentara:
Objavi komentar