Octavio Paz

Jidi Majia

Prvi rekvizit za pjesnika je njegov pjesnički senzibilitet ili pjesnička intuicija. Nema ništa mistično u tome da dobar stih dolazi ravno iz srca i ide ravno u srce. Octavio Paz, često označen kao doajen meksičke poezije, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1990., s Pablom Nerudom i Vallejom, je jedan od nekoliko latinoameričkih pjesnika čije djelo je imalo široki međunarodni uticaj. Octavio Paz je rođen u Mexico Cityju u špansko-meksičkoj porodici. Njegova poema Piedra del Sol (Kamen sunca, 1957), je pisana u čast njegovog ličnog kulturnog nasljeđa (civilizacije Asteka i Maja), koncentrisana na Kameni Astečki Kalendar koji simbolizuje usamljenost pojedinaca i njihovu potragu za zajedništvom sa ostalima. Pazov uspjeh može biti djelimično pripisan njegovom indijanskom krvi i njegovoj dubokoj ljubavi i razumijevanju svoje kulture. S pasažima prožetim filozofskim maštanjima pa čak i indijanskim egzorcizmom, ta poema se smatra jednom od najmoćnijih studija o indijanskom karakteru i mišljenju. Paz iznosi čarobno iskustvo poezije kvaliteta i velikih ljudskih vrijednosti. (...) 

Svi znamo da je Pazovo djelo često vezano sa suprotnostima, strast i razlog, društvo i pojedinac, riječ i značenje. Na isti način, ja vidim vatru kao osobiti dualitet, nešto između “jeste” i “nije '. Potpuna jasnoća nije ključna vrlina. Jedna od mojih pjesama govori o jahaču. Nije pokret (njegovo galopiranje) ono što je potaknulo moju maštu. To je stasis. Zamišljam bučni i zemljotresni zvuk od udarca nogama koji mora ključati u njegovim venama kada jahač i njegov konj stoje mirno. "Pjesnička mašta je zagrljaj suprotnih stvarnosti”, pisao je Paz. Kakav je sjajni poen on postigao u moju korist!

(odlomak iz eseja "San pjesnika iz Yi naroda")

Pišem pjesme jer želim da kažem sebi i drugima da je život vrlo kratak.

Pišem pjesme jer Kolumbija ima čovjeka po imenu Garcia Marquez, Čile čovjeka po imenu Pablo Neruda, Senegal čovjeka po imenu L. S. Senghor a Meksiko čovjeka po imenu Octavio Paz.

Pišem pjesme jer sam mogući cilj opšteg napada.

Pišem pjesme jer često želim reći nadrealne riječi na način nekog čarobnjaka.

Pišem pjesme jer nikad nisam razumio riječ “nerazumijevanje”.

Pišem pjesme jer nemam drugog izbora, čini mi se da sam prikladan za to.

(odlomak iz pjesme "Jedna vrsta glasa")

Octavio Paz Lozano (31.3. 1914 – 19.4. 1998.) bio je meksički pisac, pjesnik idiplomat. Najpoznatiji je po tome što je godine 1990. dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Oktavio Paz je izvršio sintezu drevne poezije istoka i zapada sa novim kulturnim tendencijama u svom delu „Oganj naš nasušni“ (1989).

Bio je blizak pokretima marksizma, nadrealizma i egzistencijalizma. Pisao je o meksičkoj pesnikinji Huani de la Kruz, Klodu Leviju Štrausu i Marselu Dišanu.

Poezija

• Luna silvestre (1933)
• No pasaran! (1937)
• Libertad bajo palabra (1949)
• Piedra de sol (1957)
• Salamandra (1962)
• Ladera este (1969)
• Pasado en claro (1975)
• Arbol adentro (1987)
• El fuego de cada dia (1989, lični izbor iz svoje poezije)

Eseji i intervjui

• El laberinto de la soledad (1950)
• El arco y la lira (1956)
• Las peras del olmo (1957)
• Cuadrivio (1965)
• Puertas al campo (1966)
• Corriente alterna (1967)
• Traducción, literatura y literalidad (1971)
• El signo y el garabato (1973)
• El mono gramatico (1974)
• El ogro filantropico(1979)
• In/Mediaciones (1979)
• Sor Juana o Las trampas de la fe (1983, monografija o pesnikinji meksičkog baroka)
• Pasion critica: Conversaciones con O.Paz (1983)
• Hombres en su siglo (1984)
• La otra voz: Poesia y fin del siglo (1990)
• Convergencias (1991)
• Itinerario(1993, autobiografija)
• La llama doble. Amor y erotismo (1993)
• Vislumbres de la India(1995)
• Estrella de tres puntos. Andre Breton y el surrealismo(1996)

Sabrana dela

• Mexico en la obra de Octavio Paz. T.1-6. México: Fondo de Cultura Económica, 1990
• Obras completas. T.1-15. México: Letras Mexicanas, 1994—2003.

(Iz Wikipedije)